Eh, da sam znala da ti se vetar mislima šeta umesto mene
i da sam znala da ti srce prema mome nikada neće da krene
i da ti je ljubav nepoznato Špansko selo.
Gde bi sad bila i što bih činila, ko bi to znao reći
u ovim trenucima kada je svaki razlog preči.

Nisam uopše nikada pomislila da ti je duša tanana vunica
lakim perjem obavijena pa lati, … leti visoko nošena poletarcem
svih onih prolaznika koji se sreću u istom danu a uopše se ne poznaju
baš isto onako kao ja i ti što se nismo poznavali.

Videli smo se na hiljade puta a da ni jedno nije želelo znati
nešto više o onome drugom, već smo se zadovoljavali praznim rečima
i sitnim malim izmišljotinama koje su nam u tim trenutcima odgovarale
baš kao i svima onima što se na ovaj način upoznaju.

Ali eto dani se nižu jedan za drugim prolaze polako, neko bi čak i zaplak’o
Al ‘ova duša više nema suza da ih prosipa zbog bilo koga i bilo kako.

Zato, draga nepoznata zemljo, onoga dana kada si mi vratila ključ
našeg tajanstvenog stana,okrećući mi leđa, budi uverena da sam i ja tebe zaboravila istom takvom brzinom. A iskreno se nadam da te ovo pismo ne vređa.

Bepina