Gledao je u devojku koja je stajala na obali Dunava, kao i uvek šetao je ovuda u iste sate samo da bi je vidio.
Setio se one kobne noći kada je izašao ranije sa posla i krenuo baš ovim puten ne znajući uopšte zašto.
Ali da se tada nije našao na ovom mestu nikada je nebi upoznao.Te večeri se polako vraćao kući dok mu je mesec obasjavao put, sam je sebe psovao što ipak nije krenuo sa prijateljima u potragu za nekim disko klubom koji bi im obećao bolji provod posle napornog radnog dana.
U jednom momentu mu se učinilo da vidi jednu senku kako ide prema vodi.
Pogledavši malo bolje video je da se nije prevario, radilo se o ženskoj osobi, koja je gazila sve dublje i dublje u vodu.I dalje je mislio da halucinira ali je ipak ubrzao svoj korak da bi na posletku potrčao samo da stigne na vreme.
Dok je uz put skidao delove svoje odeće, zagaživši u vodu, gotovo je odustao « baš i nije vreme za kupanje « proleti mu kroz glavu ali izgubivši je iz svog vidokruga stisnuo je zube i zaronio u hladni Dunav.

Bilo je to kao traženje igle u plastu sena. Činilo mu se da je nikada neće naći, da i pored sve njegove želje da spasi jedan život ipak neće uspeti.
Minuti su mu postajali kao sati dok u jednom delu sekunde nije udario u telo koje je davalo poslednje znake života. Iskoristio je taj delić sekunde privukavši je ka sebi i snažnim zamasima povukao ih ka obali . « Nemoj da umreš,život je samo jedan ».
Panično je pokušavao da se seti ukazivanja prve pomoći i masaže srca te se sagnu i spustio svoje usne na njene ne obraćajući pažnju na hladnoću njenih usana.
Ni sam nije znao koliko puta je ponovio ovaj ritual ali u jednom momentu devojka se zakašljala i počela da se vraća sebi. « Oh,ovde čovek nemože ni umreti na mitru, uvek ga u tome ometu » prošaputa devojka ostavljajući Nikolu bez reči. « U redu je neću to više raditi…Obećavam,možeš mi pustiti ruku ».

« Ženska glavo ako hoćeš da se ubiješ nemoj to raditi pred mojim očima » Devojka se polako diže u sedeći položaj te ga pogleda sasvim hladnokrvno. Nikola tek tad primeti modrice po njenjm licu.
« Ko je ovo uradio? » Rekao je brzo tako da je to zvučalo više kao naređenje a ne kao pitanje.

Devojka je polako ustala ne odgovorivši na njegovo pitanje.
Lagano se okrenuvši od njega krenula je putem kojim je on došao, ostavljajući zaprepašćenog Nikolu da gleda za njom. Ali od tog dana Nikola je redovno dolazio na ovo mesto.

Već dve godine su prošle od te noći a i ona je dolazila ovamo gde ju je « nepoznati » položio na tlo, otrgnuvši je rukama hladnog Dunava.

Skupio je hrabrost i krenuo ka devojci.
Kao da je znala da će i on biti danas ovde, ne okrenuvši se ona progovori.
-Za nekog ko je bio spreman da spase jednu osobu baš i nisi hrabar. – Okrenula se ka njemu i pogleda ga svojim plavim očima.
Jedan mali osmeh se pojavi na devojčinom licu, – čekala sam te, ja sam Vera, drago mi je da sam te napokon upoznala.
Nikola je izgovorio svoje ime a da ga ni sam nije razumeo, sve što je video bio je osmeh mlade devojke.
Život je nastavio svojim tokom a Nikola i Vera se nisu više razdvajali.

« Život je samo jedan » Odzvanjalo je ovim mestom kao i one noći.

Bepina